Није било никакве велике сеобе Словена (?)

[Ometač]

Мање реке су се по правилу у војним походима прелазиле газом у оквиру сложене
тактичке радње, која се зове форсирање (по правилу на погодном месту и уз
избегавање борбе). Александар Македонски је форсирао реку Граник 334. г. пре Хр.
газом, а римске легије су имале посебне јединице са чамцима за превоз пешака, док
су коњаници препливавали реке.17

О озбиљности овог проблема најбоље сведочи Клаузевиц, чији је ауторитет неспоран
и највероватни је није могуће наћи никакву замерку његовим тврдњама. Он указује на
проблем који ствара већа река која пресеца правце напада и констатује да је само
постојање велике реке довољно да обесхрабри прелазак, због чега долази до дугог
остајања раздвојених зараћених страна на супротним обалама.18

Приликом препливавања река, коњаници су у старо време често користили надуване
мешине од животињске коже, које су олакшавале подухват и имале практичну
применљивос� � код прелазака мањих коњичких одреда. У школским уџбеницима се
често барата са некаквим преласцима Дунава преко леда, што звучи романтично и
често је и могуће, али такав прелаз нема никакву практичну корист, јер се може
извести само у време када су терени са обе стране завејани и залеђени, па су тиме
непроходни.

Друга романтичарсРºÐ° прича о старим Словенима помиње прелажење река кретањем
по дну или делимичним роњењем, уз дисање помоћу трске. Нажалост, ширина реке
од неколико стотина метара, дубина од више метара, муљ, подводно растиње и
вирови готово да искључују могућност оваквог, па и било каквог препливавања
(осим појединачних случајева добрих пливача, што нема никаквог значаја за овакве
анализе).

[Ometač]

Коришћење пловних средстава за транспорт дуж тока Дунава и његових притока, или
за њихово прелажење, представља једину реалну могућност, и оно постоји још у
старије гвоздено доба (у близини Љубљане су пронађени остаци пловила дужине 30,
ширине 4,5 и газа 0,5 m). Познато је да су Ð*имљани, Авари, Хуни и Византинци имали
ратну речну флотилу на Дунаву.19

Код прелазака војних одреда, транспорта робе, путника итд. на располагању су
углавном стајали чамци и скеле. Пропусна моћ таквих прелаза није велика, пре свега
због ограничене снаге скелеџија (необучени путници не могу много да допринесу
својим веслањем током свог првежења, а често би таква њихова помоћ била опасна),
па већи војни одреди морају да проналазе допунска решења.

Претходне анализе брзине кретања, снабдевања храном и преласка преко Дунава
јасно показују да су мањи или већи војни походи са преласком преко Дунава били
реално оствариви и они су се безброј пута догађали. Ипак, велики војни походи
представљај� � много већи проблем. Са порастом броја војника у походу проблеми се
све брже умножавају, па то доводи до лимитирања величине реално остваривих
похода.

Историја бележи велики поход персијског цара Дарија 513. г. пре Хр. против Скита
(са нејасним циљевима) у коме су најпре скупљани подаци о терену од заробљеника,
а онда су Грци из Јоније саградили пловни мост преко Босфора, којим је пребачено
700.000 војника, према Херодоту, што се сматра претераним бројем.20 Потом су
Грци послати морем до делте Дунава у којој су саградили мост, преко којег је
прешла војска и упутила се на североисток. Скити су узмицали, палећи све пред
собом, уништавајући храну и трујући изворе. Оваквом тактиком је Дарије стигао
највероватни је само до Дњепра, а онда је морао да се врати. У читавом походу је
изгубио већи део војске.

[Ometač]

Даријев пример најбоље илуструје тешкоће које настају при великим војним
походима. Наше анализе показују да је процес кретања велике масе народа у сеоби
такође скопчан са огромним техничко-физичким проблемима.

Очигледно је да анализирани проблеми изразито нелинеарно расту са порастом
броја учесника у подухвату, што историчари по правилу не уочавају и олако
умножавају неке реално засноване податке, све до нивоа из домена фантазије.

Прелазак војних одреда преко Дунава спада у реално решиве проблеме и сасвим је
јасно да су бројна историјска сведочанства о њима реална. Већи војни походи у
таквим преласцима морају да рачунају са знатним увећавањем проблема, али су и
они реално оствариви, поготову због тога што су по правилу подржани државном
организацијо м (системи без одговарајуће државне организације нису у стању да
изведу овакве подухвате).

Сви закључци о прелажењу преко Дунава могу се без резерве применити на било
коју велику реку. Евентуалне варијације услова на некима од потенцијални х места
прелажења не играју битну улогу код великих војних похода и код сеоба већих маса
становништва .

[Ometač]

Нереалност сеобе народа преко Дунава



Слично војним походима, сеоба мањих група становништва такође може да прође без
несавладивих проблема приликом преласка Дунава. Ð*азмотримо сада случај нашег
анализираног народа у сеоби, који је најзад, после два месеца хода стигао на обале
Дунава.

Прелазак велике масе народа са запрегама, стоком и војним заштитницам� �
представља огроман проблем, који по својој тежини може да се упореди са
проблемом извођења марша дугог 1.500 km. Како је први мост на Дунаву (дужине
1127 m) изградио римски цар Трајан 104-105. године и тај мост је срушен после 20
година,21 јасно је да су чамци и скеле били једина могућност за превоз колона
преко Дунава.

Преласку Дунава претходи фаза приласка обали и местима за укрцавање на скеле и
чамце. Већ смо констатовали да је дуж већег дела леве обале Дунава низводно од
данашње Будимпеште појас мочвара, бара, ритова и рукаваца, што уноси велику
компликацију. Уместо фронталног приласка обали, неопходно је проћи кроз
коридоре између бара и ритова (треба знати и путеве) и прећи преко рукаваца. Све
то треба урадити са тешко натовареним запрегама (које ће се сигурно заглављивати у
блату) и стоком. С обзиром на ширину мочварне зоне реда 10 km, кроз ту област
треба пролазити пар дана, уз пар дана престројава� �а за такву операцију. У скученим
коридорима је тешко обезбедити дневну храну за стоку, сува места за одморе и
ложење ватри, а нарочити здраву воду за пиће. Стада жедне стоке је изузетно тешко
провести кроз зоне са нездравом водом, па су вероватна њихова масовна
обољевања, а лешеви ће додатно ширити заразу. О изложености спарини и инсектима
нећемо ни говорити.

[Ometač]

Претпостави� �о да наша анализирана породица са људством, покућством, запрегама,
стоком, товаром и коњским прибором има масу од око 15 тона. За превоз толиког
терета, узимајући у обзир димензије и носивост скеле од неколико тона22
(укључујући неопходност превожења запрега и стоке која се тешко одржава мирном),
потребна су барем три превоза скелом великих димензија.

Погон скеле су весла, јер је тешко претпостави� ��и да је постојала техничка опрема
таквог нивоа да читав Дунав буде премоштен ужадима за вучу и држање скела. Снага
веслача није велика, због чега би место додира супротне обале морало да буде и по
неколико километара низводно од места поласка, а то онда захтева сложену
процедуру тегљења скеле уз помоћ стоке узводно.

Уз претпоставк� � да управљање скелом (па чак ни озбиљније веслање) не може да се
препусти необученим људима, као и да је процес укрцавања раздражене и уплашене
стоке на скелу јако озбиљан проблем, тешко је претпостави� ��и да једна скела дневно
може да превезе више од једне стандардне породице задружног типа, дефинисане на
почетку ове анализе.

[Ometač]

То онда значи да је за превоз 10.000 породица потребно преко 300 скела, како би се
превоз обавио обавио у периоду од једног месеца. То значи и потребу за постојањем
неколико десетина места за прилажење Дунаву и за пристајање скела. Такође је
неопходно постојање веома разрађеног система тегљења скела узводно (или екипе
веслача за враћање скела узводно), а такве трасе за тегљење би се неминовно
пресецале са путањама људи и стоке који се искрцавају на обалу и удаљавају се од
ње (или би морала да постоје витла налик на долапе). Уз све то, аd hoc обука
привремених скелеџија (за интервале од неколико дана) није много логична, па се
поставља питање физичких могућности и мотивисаност и скелеџија за такве
надљудске напоре током два месеца. Треба имати у виду да на располагању стоји
само енергија људи и стоке, а то не пружа много могућности.

Евентуално повезивање скела у понтонски мост би знатно олакшало прелажење, али
формирање и одржавање таквог моста је превише озбиљан подухват за
пољопривред� �о становништво , па нема реалних основа за такве претпоставк� �.

Уз претпоставк� � фантастичне организације са сврставањем колона тако да редослед
одговара удаљеност коначног одредишта, могло би да се удвостручи ефективно
време које стоји на располагању за превожење преко Дунава. То би могло да
преполови број потребних скела.

[Ometač]

Чак и ако претпостави� �о да је систем био толико организован, да је омогућавао
прављење ефикасних система за тегљење скела (уз хиљаде људи, чији би рад био
коришћен), чиме би се процес превожења убрзао, потребан број скела никако не би
могао да се редукује на мање од неколико десетина, што је и даље огроман број. Све
те мере за убрзавање прелаза подразумевај� �ƒ ангажовање хиљада мајстора и
довожење дрвене грађе много дана пре почетка прелазака (чак је и израда скела и
конопаца за тегљење огроман градитељски подухват).

Уз све поменуто, свако укрцавање и превоз скопчани су са ризиком од несрећа
(превртање скела, скакање уплашене стоке у воду, упадање у матицу итд.), а свака
таква несрећа доводи до губитака у људству, стоци и терету и до неминовног
успоравања процеса превожења. Још већи проблем је опадање морала током
проласка кроз мочваре и преласка Дунава.

Чамци могу да убрзавају процес превожења, пре свега за превоз војске и познато је
да су се корисили још у неолиту. Код сеоба пољопривред� �ог становништва велики
проблем представља превоз запрега и стоке, а то је могуће једино скелом.

Као што Клаузевиц констатује за војне операције, нема сумње да у још већој мери за
народ у сеоби присуство једне тако велике реке делује потпуно обесхрабруј� �ће.
Видели смо да је проблем доласка тешко натоварених колона у близину Дунава
изузетно тежак и у потпуно идеализованиР¼ условима.

[Ometač]

Сваки иоле озбиљнији отпор локалног становништва , дужи период неповољних
временских прилика или епидемија болести људства или стоке (а све то мора да се
очекује и највероватни је и да се деси), неминовно доводи до угрожавања подухвата.
Макар и не било других већих штета (чак и уз веома добру организацију , коју може
да обезбеди само веома јака држава), кашњење је нешто што је готово сигурна
последица свих тешкоћа које искрсну.

Већина људи који стижу на обале Дунава никада није видела толику реку, а ретко ко
је икад преко толике реке прелазио. Чак и да постоји довољно искусних људи за
организовање и реализовање превожења преко реке, чак и да је све беспрекорно
технички и организацион о изведено, јавиће се драстичан пад морала. Логично је да
ће многи одустати од полазног плана. Боље речено, веома је вероватно да би до тога
дошло и много раније, већ у првим недељама пута и да би се многе породице
вратиле назад на своја стара огњишта.

Видели смо у анализама изводљивости подухвата да је битан предуслов постајање
издашних потока и бунара воде за пиће, траве за испашу и проходних терена на путу
који се прелази. За сваког сељака је то идеална земља за живот, па и ако би и
настављао са даљим путем (рачунајући на долазак у још лепше и богатије крајеве), у
судару са Дунавом би се лако поколебао и закључио да му је много паметније да се
врати на неко од успут запаженог земљишта и ту се настани.

[Ometač]

Ако претпоставимо да је чак и фаза преласка Дунава успешно савладана, следи још
месец-два кретања до коначног одредишта. Удаљавањем од Дунава улази се у све
мање проходне просторе (у односу на панонску равницу), са све већим проблемима
за исхрану стоке и обезбеђивање воде за пиће.

Чак и уз безгранично поверење у “Земљу Обећану”, очигледно погоршавање услова и
све већи проблеми на сваком кораку ће сигурно створити јак мотив за одустајање и
враћање на неке успут пређене просторе у близини Дунава (уз евентуално враћање
на претходну обалу), или за усмеравање долинама река које се успут јављају и
тражење погодног места за насељавање.

Нелогично је очекивати да маса људи у сеоби може да издржи сва наведена
искушења, а да се у међувремену не јави значајна фракција оних који желе да
одустану од полазних планова. Једном започет процес се наставља и неминовно
долази до осипања људи. Болести, страдање стоке и оштећења запреге неминовно
појачавају овај процес (далеко је логичније населити се негде успут са допремљеним
резервама хране и стоком, него све то оставити и наставити пешице или са смањеним
товарима).

[Ometač]

Део народа који би се на овакав начин населио у простору захваћеном колонама
народа у сеоби природно би формирао нову заједницу и врло брзо би дошао у исту
позицију као претходни староседеоци – постао би бранилац огњишта. Већ наредних
година би нове колоне насељеника из старе постојбине морале да рачунају на
велики отпор својих сународника.

На основу свих до сада изложених чињеница, више је него логично да је логична
могућност да ће један део народа ипак издржати сва искушења и стићи до
планираног циља изузетно мала. Сасвим је јасно да укупан број учесника у том
подухвату не може бити већи од 100.000.

У том случају је читав подухват сасвим бесмислен, јер тако мала група становника
нема довољно моћи да освоји територије на које се насељава. Тим више је нереално
очекивати да такви насељеници могу са изузетном ефикасношћу да сломе отпор
староседелаца, па да их чак готово тренутно истребе. Чак и да постоји таква моћ и
склоност ка таквим геноцидима и пљачкама, нема онда никакве логике очекивати да
ће се досељеници наредне године претворити у мирно пољопривредно становништво
и поданике царевине, на дохват чијег богатства су већ стигли и сасвим лако
покорили становништво које та царевина вековима није могла сасвим да покори.

Далеко је већа вероватноћа да на циљ реално могу да стигну само мање групе
породица, евентуално уз пратњу пропорционално знатно већег броја ратника. Такве
групе имају неупоредиво веће шансе за савладавање свих препрека (многи од
проблема су елиминисани или ублажени), а стављањем ратника у службу државне
организације на новом станишту могу да се обезбеде услови за лакше насељавање и
уклапање у средину.

[Ometač]

Миграције са већим шансама за успех

Уместо анализе једне сеобе, коју историчари сматрају историјском истином (чак
једином истином која важи за досељавање Срба на данашње просторе), можемо лако
доћи до неколико типова миграција са преласком Дунава, за чије извођење постоје
потпуно реални техничко-физички услови у складу са претходним анализама:

Вишеетапне миграције у недалеке области у којима живе сународници, истог језика и
обичаја (или су чак сродници). Овакве сеобе у мањим групама могу да се обаве у
краћем року и уз мање потребне резерве хране, уз продају добара у полазној
области и куповину нових у месту досељења. Овакве миграције могу да буду
подржаване, па чак и организоване од власти државе (или различитих држава) и не
изазивају отпор староседелаца.

Процеси овог типа личе на дифузионе физичке процесе и потпуно аналогно се
завршавају слично – успостављањем равнотеже, тј. нови досељеници се уклапају у
средину и постају браниоци нових огњишта. Могуће су чак и сеобе на велика
растојања, попут анализиране сеобе народа из овог рада, са реалним шансама за
успех, а више организованих сеоба овог типа (уз државну организацију) могу да
доведу до стварања већих концентрација припадника једне нације у некој удаљеној
области, која је претходним ратовима била опустошена.

[Ometač]

Миграција веће групе земљорадника из једне области и насељавање у слабо
насељену област, уз подршку државе, која жели да таквим насељавањем обезбеди
повећање производње хране, да дође до нових регрута и до појачане одбране
граница. У оваквим сеобама су могућа пресељавања читавих родова и мањих
племена, са старешинама и војском, која се већим делом ставља у службу нове
државе. У таквим сеобама је погодно да се досељеници групишу у области где већ
живе сународници, раније досељени, или некада давно раздвојени од матице. Такво
становништво задржава неки вид аутономије. Могуће је да оно живи на новом
станишту стотинама година, пре него што се побуни због неких ускраћених права, па
то буде забележено у списима савременика (историчари то по правилу сматрају
тренутком досељавања тог народа на те просторе).

У земљама номадско-ратничке или земљораднич� �е традиције јављају се периоди
отежаног живота (или пренасељенос ти), када се формирају ратничке групе, које
траже бољи живот стављањем у службу другим државама, или које крећу у
пљачкашке походе.

Логично је да и власт у њиховим земљама жели да се таквих група реши у периодима
мира и радо их нуди другим земљама. Ð*атничке групе које крећу у пљачкашке походе
често бивају уништене, а неке од њих успевају да се ставе у службу неке земље.

[Ometač]

Постоји логична могућност да такве групе постепено преузму власт у тим земљама
(поготову у случају претходне исцрпљујуће борбе за власт између разних династија).
Вође таквих ратничких дружина могу да успоставе нове династије, по којима од тада
у списима почиње да се назива читава држава, а касније и народ.

Ти владајући слојеви могу касније да се стопе са народом и приме његов језик
(пример настанка бугарске државе), или да ојачавају своју етничку групу и постепено
намећу свој језик владајућем слоју (пример енглеске државе), најчешће користећи
цркву и преводе светих књига на свој језик (или на његову мешавину са латинским
или језиком народа којим владају).

Сасвим је логично да делови ратничких група, после смрти вође, или вођени жељом
за новим пљачкама, пређу у нову земљу и тамо по истом “рецепту” успоставе власт.
Могуће је да у ланцима таквих догађаја настане више државних заједница са истим
именима, добијеним по имену владајућег слоја, при чему народ може бити сасвим
другачијег порекла, језика и обичаја.

Историјски списи бележе историју владара и владајућих кућа, а народ се спомиње
само у евентуалним списковима пореских обвезника. Могуће је да се народу, после
више векова векова постепено наметне језик владајућег слоја, па да каснији
историчари закључе како се уместо о досељавању владајућег слоја радило о
досељавању читавог народа. Анализе из овог рада показују да су сеобе читавих
народа (довољно великих да наметну власт староседеоцима) техничко-физички
неизводљиве.

[Ometač]

Имајући у виду уобичајен метод закључивања ''критичног приступа'' у историји,
миграцији из наведене листе су ''могле да се десе'' само ако је то забележено у
''списима очевидаца'' (макар написаним и после 330 година). Досељеници
земљорадници из овде приказаном менталног експеримента нису могли имати толику
мудрост да набаве писмене потврде о тренутку свог доласка и затеченом стању од
писаца списа, својих савременика.

Треба бити веома видовит, па проценити да ли ће кроз 1.000 година бити сачувано и
проглашено историјском истином јеванђеље, лекарски рецепт, порески списак,
љубавно писмо или наручени породични родослов са фалсификованим подацима, па
баш у такав спис унети податке, који ће једног дана имати снагу “несумњивог доказа”
и сведочити у корист некаквог “историјског права”.

Из данас важећих историјских књига би се могло би закључити да су припадници
ратничких дружина били “видовитији” од земљорадника (изгледа да је то уобичајено
од Каина и Авеља па надаље), формиравши и ширећи своју власт на периферији
тадашњег “центра света”, преводећи јеванђеље на свој матерњи језик (модификован
латинским) и производећи обиље наручених родослова и списа, па потом уводећи
тај нови језик у племство, натурајући га народу из генерације у генерацију,
повећавајући тако математичку вероватноћу да их историјске истине благонаклоније
третирају.

[Ometač]

Сеобе мањих група насељеника никада нису представљали велики проблем у
погледу могућности за реализацију, мада нема никакве логичке основе за сеобу
група породица на растојања од преко 1.000 km, јер се и у много ближем и у сваком
погледу блискијем окружењу, а нарочито успут, могу наћи бројна привлачна места за
прихватљивије насељавање.

Једино логично оправдање за упуштање народа у тако гротескне подухвате би било у
случајевима насељавања у области у којима живе сродници, на чију помоћ може да
се рачуна (или коме се помаже таквим досељавањем). У том случају су све потребне
прорачунате количине хране и опреме знатно мање, покретљивост већа и потребно
је много мање времена за стизање на циљ, уз далеко веће шансе за избегавање
искушења током пута. Једини проблем у том случају јесте повећана опасност од
пљачки, што може да се компензује комбиновањем сеобе група породица заједно са
већим војним одредима, који имају за циљ стављање у службу нове домовине. Такве
сеобе могу да рачунају на интерес државе у коју се усељавају и на одговарајућу
заштиту. Уколико се овако доселе на неку нову територију, насељеници могу да
задрже своја језичка и културна обележја (али и да се уклопе у нову средину) само
ако се насељавају на земљи која је ненасељена, или насељена сународницима.

У случају досељавања међу људе другачијег језика и обичаја, једини начин за
уклапање представља брзо прилагођавање средини. Чак и ако би се код оваквог
досељеног народа извесно време одржале националне особености, већ у наредним
генерацијама би се оне изгубиле (евентуално би се очувале у породичном памћењу,
презименима итд.). Значи, процес овакве миграције, који је сличан физичком
процесу дифузије, доводи до коначног стања налик на све дифузионе процесе – до
уравнотежења са средином, а то значи до асимилације.

[Ometač]

Једину могућност да се новонасељено становништво трајно одржи као
препознатљива етничка група на новим стаништима пружа бројност. То значи да су
неопходна насељавања више десетина хиљада становника на једном ширем простору
током кратког времена. Тада почињу да делују процеси који могу да се моделују
аналогно физичком процесу дифузије. Ти процеси постепено нагризају језгро
етничке групе, изолују га и постепено воде у асимилацију.

Да би такав досељени народ опстао на новом станишту више стотина година,
неопходно је да буде веома бројан при првом насељавању, да има ефикасан
механизам одржавања националне свести (нпр. као код Јевреја), или да сталним
досељавањима из старе постојбине повећава бројност.

У нашим анализама је разматрана техничко-физичка изводљивост сеобе великог
племена из области “иза Карпата” на југ Балкана, са преласком 1.500 km током
једног лета. Читав подухват делује јако нелогично, чак сулудо, а анализа је показала
да практично нема техничко-физичких услова да буде успешно реализован.

Овакав пример за анализу одабран је због тога што спис Константина Порфирогенита
говори баш о таквој сеоби Срба 626. године, а тај спис се међу историчарима данас
још увек сматра неприкосновеном научном истином и довољним ауторитетом да се у
процесу анализе тзв. “критичним приступом” аутоматски поништи свако мишљење,
које у било којој мери испољава сумњу у тачност тврдњи византијског цара. Тај исти
спис, чак, тврди да већи део насељеника није био задовољан новим стаништем, па је
затражио сагласност од византијског цара и тек по њеном прибављању се исте
године преселио у Далмацију и тамо трајно настанио.

[Ometač]

Изводљивост ове додатне сеобе на удаљеност од преко 1.000 km лишена је сваке
логичке заснованости, јер би она морала да почне у јесен и да се заврши до зиме
(практично за неколико недеља), без икаквих резерви хране, чак и не рачунајући
време потребно да молба стигне до цара и да уследи његов милостиви одговор (та
чињеница је од изузетног значаја у тумачењима овога списа).

Претходне анализе указују на то да масовна сеоба Срба у данашња станишта није
могла да се одигра 626. године на начин како то тврди званична историјска наука.
Чак се може без дилеме тврдити да ни дифузиони процеси нису могли да се одвијају
превише брзо и да никада није могло бити већих културних и лингвистички х
дисконтинуит ета. Најбољи доказ за то је постојање безброј топонима, за које се
сматра да су заостали од претходног становништва , многи обичаји, музика, ношња,
називи за алат и кућне предмете итд.

Ако се те чињенице сједине са очигледном чињеницом да су Срби ипак успели да
опстану на овим просторима и после сталних борби за опстанак (уз потпуно
нелогичан полазни услов да су дошли ''слаби и неорганизова� �½Ð¸''), онда је сасвим
јасно да су у тренутку првог доласка (ако су стварно и долазили) били веома бројни.

[Ometač]

Ð*еалност миграција у доба винчанске цивилизације


Није неопходно ни тврдити да је Дунав увек играо значајну улогу у животу
становништва у великом делу Европе, јер то важи за сваку велику реку која протиче
кроз плодне пределе и све цивилизације су и настале у таквим областима. Велика
река и плодни слив делују као велики подстрек за миграције и војне походе. Због
тога нема сумње да се у зону Подунавља стално досељавало, али је сасвим логично
да је то досељавање било ограничено могућностима утапања досељеника у нову
средину.

Ако је приказана анализа успела да покаже физичку неизводљивос� �‚ и логичку
Ð½ÐµÐ·Ð°ÑÐ½Ð¾Ð²Ð°Ð½Ð¾ÑÑ ‚ масовног досељавања Срба 626. године, тим пре сви аргументи
говоре против остварљивос� ��и тако масовних сеоба у нека старија времена. Логичан
је закључак да још од стварања првих подунавских цивилизација физички није ни
могло да дође до битнијих дисконтинуит ета у структури и култури становништва .

Археолошки налази говоре у прилог оваквог вида закључивања. Лингвистика и
етнологија нуде обиље доказа о дубоким везама Срба са прастановни� �има Балкана,
Мале Азије и Медитерана. Такве везе нису могле настати ни случајно, ни преко ноћи.
Према логици научног истраживања, све те чињенице би требало размотрити и
укључути у узајамно одмеравање могућих закључака, а исправан закључак би онда
морао да буде одбрањив у свакој поновљеној анализи.

[Ometač]

Ð*азлози за неизводљивос� �‚ овакве сеобе народа нису ни 626. године лежали у моћи
Византије (самим тим су још мање битну улогу играле државне структуре старијих
цивилизација ), већ је проблем увек био и остао првенствено у недостатку физичко-
техничких услова за успешну реализацију таквог егзодуса.

Сеоба читавог једног народа никада није била заснована само на једном мотиву (нпр.
досељавање у богатије крајеве), а бројни су мотиви који јој се супротстављР°Ñ˜Ñƒ, чак и
условима веома тешког живота и велике опасности од непријатеља. Свакако треба
узети у обзир чињеницу да се многи друштвени процеси не одвијају по рационалним
правилима, већ постоји низ ирационални� � покретача.

Ипак, мало је вероватно да би било који ирационални потез (као што би било
пресељење једног богатог и јаког народа у теже услове за опстанак и у подаништво
другоме народу) могао да буде заснован на строго рационалном разлогу (бољи
живот), а да то истовремено значи и раскид са мноштвом ирационални� � поставки на
коме је засновано готово све што појмљиво (традиција, религија итд.).

Претходне анализе су показале да су у историјско доба увек постојали техничко-
физички услови за успешну реализацију мањих војних похода у области у близини
Дунава. Показано је да су већи војни походи такође били реално остварљиви,
поготову у историјски значајно доба, када сеобе народа заправо и почињу. Потребни
техничко-физички услови за реализацију оваквих похода су утолико тежи, уколико је
поход масовнији, па постоје реално достижни лимити.

[Ometač]

У време неолита је вероватно важила иста логика, али је покретљивос� �� и убојитост
таквих ратничких похода била скромнија, па тиме и њихови домети. Због тога у
време неолита и није било великих ратова, али не само због тога, већ и због
чињенице да није било битних мотива за ратовање. Храна и број становника су
углавном били уравнотежени , а осим хране није било ничега другог што би икоме
било интересантн� � за пљачкање. Преношење опљачкане хране и другог материјалног
плена није било реално изводљиво у већим количинама, па самим тим није то ни
могао да буде мотив за ратничке походе.

Што се тиче дифузионих миграција становништва , оне су несумњиво постојале.
Ð*елативно хомогена расподела услова за живот дуж тока Дунава није фаворизовала
поједине области, па та дифузија и није могла бити строго усмерена. Без обзира на
интензитет таквих миграције, оне никад нису могле да доведу до суштинских
промена структуре становништва . Ð*азлози су веома једноставни: ако би се неко
доселио у нову средину због глади, свакако му је сваки други мотив био мање битан
од потребе да преживи, а преживеће најуспећније уколико се максимално прилагоди
новој средини.

Технички и културни развој је условљавао и дифузију у супротним смеровима, јер су
ковачи, грнчари и друге занатлије имали интереса да за пласман производа своје
способности пронађу нова тржишта. Археолошки докази о ширењу писма и обраде
метала из Подунавља то потврђују.